PRIČA O SKULPTURI
Nakon montaže i završnog postavljanja skulpture, tog simboličnog 1. septembra 2025. godine, seo sam u kola i krenuo kući. Sve je bilo završeno, sve je izgledalo savršeno, ali me preplavio osećaj identičan trenutku kada sam prvi put ostavio svoje dete u obdaništu - okrenuo se i otišao. Pretpostavljam da je i Đepeto imao sličan osećaj kada je jednog jutra video da je Pinokio oživeo i da mu se želja ostvarila.
U srcu Šumadije, na uzvišenju odakle pogled luta preko livada i krošnji, stoji skulptura koja ne pripada ni zemlji ni nebu u potpunosti. Ona između njih pronalazi ravnotežu – u trenutku koji traje zauvek. Skulptura Susret, postavljena je u okviru kompleksa destilerije i slobodno mogu reći novog kulturnog centra EKATA, kao simbol mesta, ali i vremena u kojem je nastala.
Nekoliko godina unazad razvijam misao o autorskoj skulpturi u javnom prostoru. Neophodnost njenog prisustva ogleda se u činjenici da naše društvo skulpturu doživljava kao materijalizaciju istorijskih događaja i ličnosti, zanemarujući njenu silu koju ona nosi kada priča neke druge priče. Skulptura nije samo sredstvo da uobliči nameru, ona ima svoj život koji se otkriva vremenom.
Moje iskustvo je ovog puta bilo jedinstveno. Realizacija skulpture u materijalu koji na specifičan način prevodi drvo u veliki format bio je čelik. Sve predlozi skulptura, skice koje sam predložio bile su od drveta i više nisam siguran da li drvo koristim jer mi ono na najbolji način objašnjava čelik ili je čelik taj koji na svoj način priča kao da je drvo. Kao da se ta dva materijala susreću negde na sredini i jedan drugom prenose informacije. Odabrali smo dečaka koji sa vrha merdevina pokušava da prihvati pticu koja mu sleće u ruku. Izrazito vertikalna kompozicija u prostranstvu horizonta. Nakon te odluke, izvodjenje je moglo da počne.
Nastajanje skulpture je , slobodno mogu reći, za mene bio snažan proces inicijacije kao umetnika i vajara. Koliko je bitan izbor materijala i kako on kasnije komunicira, bezbednost tako velikog objekta i na kraju sam transport i montaža, doneli su mi samopouzdanje za buduće projekte.
Za relativno kratko vreme skulptura pod nazivom SUSRET kao da je izrasla, iznikla iz plodne zemlje i postala plod naše zajedničke mašte, preko noći. Ekata je ovom skulpturom ostvarila moje snove o autorskoj skulpturi u javnom prostoru, a ona za uzvrat dobila landmark prostora u godinama i decenijama koje dolaze.
SUSRET je ujedno i susret vremena: prošlosti u materijalu koji nosi tragove oksidacije i budućnosti u savremenom izrazu koji pročišćeno i svedeno komunicira s prostorom . Ona posetioce ne dočekuje snagom mase, već snagom tišine i prisustva.
U pejzažu koji menja svetlost i boju tokom dana, skulptura svaki put postaje drugačija: u jutarnjem sumraku izgleda kao senka sna, u podne kao blistav stub, u suton kao figura koja se ogleda u zalasku sunca i danu koji je prošao.
Kao umetnički gest, Susret ne nudi odgovor, već poziv – da ponovo pronađemo poverenje u visinu, u mogućnost, u tišinu dodira. U toj maloj tački između ruke i ptice, možda je sabrano sve što umetnost jeste: tren u kojem se materija pretvara u smisao.
